• Припадамо народу чију су баштину омеђила два начела: духовно и јуначко. Једно се начело, наизглед, разилази са другим. О духовности смо ћутали, јер тако доликује; о јунаштву смо говорили,можда превише, јер смо се том причом бранили од истребљења.“
    Матија Бећковић
  • «Српска епска поезија је најдубља јама српскога памћења у коју смо се сасули без узмака, потврђујући себе пред Богом као људе.»
    Жељко Чуровић
  • „Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.”
    Војисав Ђурић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • “Манастири и криво гудало, то је српску вјеру сачувало.“
    Радован Бећировић Требјешки
  • "Чојство и јунаштво“ је особена вриједност српског народа. Српски народ је најдаље догледао и најдубље домислио кроз народни еп."
    Вук Стефановић Караџић
  • “Прва особина примитивног човека је да се боји свега што не разуме, а на првом месту се боји памети.”
    Јован Дучић
  • “Ја сам се у писању књига највише о томе старао да би народ српски уз њих себе познао, и да би код другијех народа познат постао.”
    Вук Стефановић Караџић
  • “Позвени смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке”.
    Патријарх српски Павле
  • “Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре.”
    Иво Андрић
  • „Од поезије у којој нема ништа сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: дантеа и српску народну поезију“
    Никола Томазео
  • “Наше Свето писмо је Горски вијенац. Дело које не стари и чије речи не труле. Знати га напамет и знати свако слово, Једини је начин да не изгубимо себе.”
    Матија Бећковић
  • Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи.“ “Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова! Јунаштво је цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења. Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
    Петар II Петровић Његош
  • “Од свих словенских народа ови су Срби својим благим и за песму необичном згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да им је Бог богатим даром народне поезије, хтео надокнадити недостатак књиге.”
    Јакоб Грим
  • “Кад би ми све сербске народне пјесме скупили и без избора печатали, ја Вас увјеравам да би била књига готово колико цјела Библија.“
    Вук Стефановић Караџић

Историја, типови и делови гусала

Гусле су српски народни музички инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.

Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске песме записане су и сачуване већ у раном 19. веку. У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у 12. веку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле даљим пореклом потичу из средње Азије, а не зна се тачно како су доспеле до Срба; неки претпостављају преко Византије. На врху гусала је често јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба се среће гудачки инструмент под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали Ислам, били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

Назив "гусле" долази од старославенске речи "госл" што значи "жица".

Прва белешка о гуслама међу Јужним Словенима долази од Византинаца, из прве половине VII века, када су ухваћена "два шпијуна која код себе нису имали оружје, већ само дрвена инструмента".

Делови гусала:

1. Варjача - звучно тело - издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.
2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човек а, коњ а, птице итд, док је «врат» део за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.
3. Струне су направљене од длака из коњског репа.
4. Опута - део за који је струна причвршћена при дну гусала.
5. Кочић - налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.
6. Коњ или коњић - комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.
7. Лучац - гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Типови гусала:

1. Херцеговачки тип - високо постављене жице
2. Дубровачки тип - ниско постављене и дуже жице

pdfПреузмите документ Историја гусала у ПДФ формату233.12 KB

Епска читанка

epska citanka