• Припадамо народу чију су баштину омеђила два начела: духовно и јуначко. Једно се начело, наизглед, разилази са другим. О духовности смо ћутали, јер тако доликује; о јунаштву смо говорили,можда превише, јер смо се том причом бранили од истребљења.“
    Матија Бећковић
  • «Српска епска поезија је најдубља јама српскога памћења у коју смо се сасули без узмака, потврђујући себе пред Богом као људе.»
    Жељко Чуровић
  • „Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.”
    Војисав Ђурић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • “Манастири и криво гудало, то је српску вјеру сачувало.“
    Радован Бећировић Требјешки
  • "Чојство и јунаштво“ је особена вриједност српског народа. Српски народ је најдаље догледао и најдубље домислио кроз народни еп."
    Вук Стефановић Караџић
  • “Прва особина примитивног човека је да се боји свега што не разуме, а на првом месту се боји памети.”
    Јован Дучић
  • “Ја сам се у писању књига највише о томе старао да би народ српски уз њих себе познао, и да би код другијех народа познат постао.”
    Вук Стефановић Караџић
  • “Позвени смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке”.
    Патријарх српски Павле
  • “Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре.”
    Иво Андрић
  • „Од поезије у којој нема ништа сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: дантеа и српску народну поезију“
    Никола Томазео
  • “Наше Свето писмо је Горски вијенац. Дело које не стари и чије речи не труле. Знати га напамет и знати свако слово, Једини је начин да не изгубимо себе.”
    Матија Бећковић
  • Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи.“ “Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова! Јунаштво је цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења. Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
    Петар II Петровић Његош
  • “Од свих словенских народа ови су Срби својим благим и за песму необичном згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да им је Бог богатим даром народне поезије, хтео надокнадити недостатак књиге.”
    Јакоб Грим
  • “Кад би ми све сербске народне пјесме скупили и без избора печатали, ја Вас увјеравам да би била књига готово колико цјела Библија.“
    Вук Стефановић Караџић

Гусле

Гусле праисторијски инструмент, први пут поменуте у Библији хиљадама година биле су и остале извор и надахнуће народног памћења као вечити чувар истине нашег народа у његовој вековној борби за опстанак.

Гусле, тај древни витешки инструмент одолевао је тихом изумирању многих традиционалних облика културе, под немилосрдним налетом технолошке револуције, а посебно одолео немилосрдном утицају, у тим условима створене нове културе којој је основни ослонац и генеза нова технологија, електроника и самим тим облик певања и музичког изражавања који је безличан без било каквих облика традиције и посебности где се изводи.

Нови облици музичког изражавања су неподношљиво индентични без обзира у ком делу света се изводе. То ову музику чини краткотрајном и обичном јер је  везана за неко ограничено време, као тренд, без шансе да постане део културне традиције једног или групе народа.

У тим условима, пркосећи доминацији новца и технологије, гусле у српском народу живе интезивно као континуитет прошлости, садашњости и будућности.

Гусле су, поред Српске православне цркве били бастион очувању индентитета српског народа у тешким историјским временима која се мере вековним недаћама од напуштања прапостојбине преко вишевековног турског ропства.

У данима када је поробљени српски народ био изложен страшној асимилацији, понижавању и најгорој експлотацији освајача, у времену када овај народ није имао право на своју културу, на свој језик, на своје писмо, гусле и епска поезија су биле буквар и учитељ, школа и академија, једном речју непревазиђен начин стварања који је сачувао од заборава не само поједине историјске догађаје и личности већ и српски језик као основни облик индентификације једног народа.

Вековима су гусле са колена на колено, са старина на српску младост певале о свему што је у одређеном истиројском времену чинило бит српске историје.

Генијално је српски народ , у тим страшним временима, измислио епску песму као једини могући облик изражавања и чувања од заборава свега  онога што је чинило историсјку нит српског опстанка.

Учинио је то на такав начин да је створио бисере светске писане културе: Смрт Омера и Мериме, Хасанагиницу, Бановић Страхињу...

Гусле су у Српском народу увек недриле мајсторе гуслања, од Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, Старца Милију и хиљаде и хиљаде анонимних гуслара који су уз породичну, хајдучку или ватру у шанцу заносно певале.

Српски народ је у својој историји имао као ретко који народ , имао цивилизацијске успоне од Немањића до Цара Душана, али је карактеристично да о тим периодима доминације и развоја српског народа има веома мало сачуваних епских песама, Ову из разлога што је српски народ кроз епску поезију посебно саопштавао народну погибију, дакле певао је о свом поразу покушавајући на тај начин да то чини са уверењем да тај пораз није коначан. Јер порази се увек, без обзира колико били болни и колико историјски имали тешке последице код нашег народа били у исти мах и понос и утеха, нада и подстрек.

Зато гусле и епска поезија, од Гетеа до данашњег дана заувек заузеше своје место у светској књижевности и светској културној баштини на понос овог храброг и слободољубивог народа.

Гусле су речи.
Гусле су језик.
Гусле су памћење.
Глас гусала је глас народа.
Гусле су наши преци и наши потомци.
Гусле су благодет душе и зубља истине.
Не носе Срби гусле него гусле носе и држе Србе.
Јесу гусле од јавора али су и од снова, историје од сећања до вечности.

Нажалост, још тињају искре ломаче сас Врачара које нека страшна рука невидљива разноси палећи српске домове и данашњих дана. Горе остављене српке куће, свете Цркве и Манастири, гори светска културна баштина, а Срби се селе на небо.

Све је мање колевки и отаца а све више гробова и светаца. Из дубине векова јече све болније црквена звона а све тужније јецају уцвељене гусле.

Вековима носимо на својим плећима Крст Голготе. И данас, бранећи своје огњиште, част и људско достојанство пред налетом интереса новог светског поредка и глобализације као облик технолошке експолатације, гусле као много векова раније утиру наше сузе, подижу морал и јачају дух. И данас су гусле сјајна звезда српске духовне вертикале и светионик историјског памћења, свети српски инструмент.

„Заиста, гусле су се родиле из бића и душе српског народа и постале узвишена тема и величанствена тајна којојм се отварају врата једног новог света, чудесног света у коме се препознаје прошлост, садашњост и будућност српска. У тајнама гусала прониче се узвишеном мудрошћу и трудом.

Зато је свети задатак да гусле сачувамо, да се на нама се испуне речи бесмртног Његоша „Ђе се гусле у кући не чују ту су мртви и кућа и људи“.

Има снаге у нашем народу, да истрајемо и гусле као и све друге народне изворне инструменте очувамо и млађима да предамо“.

Епска читанка

epska citanka