“Од свих словенских народа ови су Срби својим благим и за песму необичном згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да им је Бог богатим даром народне поезије, хтео надокнадити недостатак књиге.” 

Јакоб Грим

ДГ Вук Караџић Београд

ДГ “ Вук Караџић”

Председник: Саво Контић
Адреса: Булевар Аресенија Чарнојевића бр.105, стан 8, сп.3
Контакт: +381 11 212 20 24, +381 69 21 22 024
маил: Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Секретар: Јелисав Чуровић
Контакт: +381 11 26 000 41, +381 64 45 05 792
маил:   Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
Адреса: Алекиначких рудара бр.49, 11070 Нови Београд

Просторије друштва: Дом ваздухопловства ВС, Земун

Милутин Шарац; +381 11 614 57 69; +381 69 114 57 69; маил: Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели ;
Драшко Малиџан; +381 208 75 50;  маил: Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели ;
Мирко Добричанин; +381 11 131 904; +381 11 213 19 01; +381 64 46 05 287;
Божидар Глоговац;  +381 11 332 67 07;
Драшко Магдаленић; +381
Слободан Бендерић; +381 64 157 56 83;

СКУПШТИНА
Председник Скупштине: Драшко Магделинић

ИЗВРШНИ ОДБОР:
Саво Контић, председник Друштва
Војислав Станишић
Милутин Шарац
Божидар Глоговац
Анђа Савић
Вукојица Сандић
Драган Малиџан

НАДЗОРНИ ОДБОР:
Драгић Бугарин, председник Одбора
Милутин Папић

Секретар Друштва: Јелисав Чуровић

ДРУШТВО  ГУСЛАРА „Вук Караџић“ у Београду основано је 01. фебруара 1974. године.

Настало је из гусларске секције Културно-уметничког друштва „Никола Тесла“ при Градском саобраћајном предузећу у Београду. Секција је постојала од новембра 1971. године. Чинили су је гуслари:

Мирко Мујовић,
Божо Божовић,
Саво Контић,
Драшко Магделинић,
Миодраг Ђукановић,
Душан Добричанин,
Богдан Зимоњић,
Драго Новичић,
Милан Филиповић,
Душан Радосављевић,
Миле Ристић,
Борко Мијајловић,
Славко Алексић
и др.

Кореограф Културно-уметничког друштва „Никола Тесла“ био је Братимир Лачковић, а председник Слободан Ковачевић. Увођење гусларске секције је одражавало интересовање и жељу публике где је било пуно љубитеља епске поезије и гусала.

Предлог за оснивање гусларског друштва, односно да секција гуслара прерасте у друштво гуслара, покренули су гуслари:
Мирко Добричанин,
Момчило Лутовац,
Игњат Бјелица и
Душан Добричанин

којима су се у томе придружили чланови поменуте Секције

Драшко Магделинић,
Миодраг Ђукановић и
Саво Контић.

Предлог је подржало Удружење фолклориста Југославије, као и професори етномузиколози Милош Слијепчевић, Радосав Меденица, Драган Антонијевић, а такође генерал Саво Оровић.

ОСНИВАЧКА СКУПШТИНА

Оснивачка скупштина Друштва одржана је (01. фебруара 1974. године) у Народном универзитету „Стари град“ у Београду. Иницијативни одбор за одржавање скупштине сачињавали су:

Драго Новичић
Миле Ристић
Чедо Вукославчевић
Вељко Перовић
Мирко Добричанин
Василије Куљић
Милош Слијепчевић
Душан Радосављевић
Драшко Магделинић
Борко Мијајловић
Миодраг Ђукановић
Саво Контић
Рајко Томовић
Богдан Зимоњић
Вељко Мићовић
Милан Филиповић
Мирослав Филиповић

Било је око 70 учесника оснивачке скупштине, међу којима: академик Нико Мартиновић, проф. Миљан Сворцан, др. Момчило Лутовац. У даљим активностима Друштва активну подршку су пружали: проф. Вукоман Џаковић, академик Душан Недељковић, генерал Стојан Жугић.

На оснивачкој скупштини Друштва изабран је Извршни обор у саставу:

Мирко Добричанин, председник Друштва
Саво Контић, потпредседник Друштва
Драго Новичић, благајник Друштва
Миодраг Ђукановић
Игњат Бјелица
Милош Слијепчевић
Драшко Магделинић
Борко Мијајловић
Василије Куљић

Годишње скупштине Друштва одржавају се фебруара месеца, оне су до 1984. биле изборне, а од тада су изборне сваке друге године, а од 2010. статутом је одређено да се избори врше сваке четврте године.

На следећој скупштини, 1975. године, изабран је извршни одбор у саставу:

Мирко Добричанин, председник Друштва
Саво Контић, потпредседник Друштва
Драго Новичић, благајник Друштва
Миодраг Ђукановић
Милош Слијепчевић
Драшко Магделинић
Богдан Зимоњић
Ратко Радовић
..... Крсмановић

Од оснивања до данас, председници Друштва гуслара „Вук Караџић“ били су:

1974-1977. Мирко Добричанин
1977-1978. Вучко Томчић
1978-1982. Мирко Добричанин
1982-1988. Милутин Шарац
1988-1992. Мирко Добричанин
1992-1994. Милорад Пушица
1994-2006. Војислав Станишић
2006          Саво Контић

Поред наведених гуслара из гусларске секције и покретача оснивања, одмах по оснивању Друштва и у каснијем периоду у програмима су учествовали многи чланови Друштва, гуслари и други извођачи као и песници, режисери, водитељи...

Бошко Вујачић
Вујадин Крговић
Јован Лакићевић
Божидар Ђукић
Војислав Станишић
Чедомир Чавић
Драган Малиџан
Јован Чепић
Славко Јекнић
Саша Лакетић
Драшко Малиџан
Недељко Рончевић
Љубинко Драгојловић
Божидар Крсмановић
Милан Караџић
Васо Козомора
Милутин Шарац
Божидар Глоговац
Миломир Миљанић
Ђорђије Копривица
Милош Бајчета
Милоје Дамјановић
Миладин Пивљанин
Милорад Продановић
Ђорђе Тановић
Слободан Томић
Сенка Жугић
Мила Котлаја
Славко Крвавац
Вукојица Сандић
Драгић Бугарин
Властимир Бараћ
Благоје Бодирога
Горан Грба
Никола Мојсиловић
Радован Фуртула
Милутин Цупара
Будимир Чавић
...

У сценском извођењу својих програма Друштво је, уз своје чланове (песнике, извођаче, гусларе, режисере, водитеље ...) често укључивало друге значајне драмске уметнике (рецитатори, глумци, певачи, кореографи, ...): Рале Дамјановић, Петар Ђукановић, Јелена Жигон, Соња Јауковић, Рада Ђуричин, Светлана Бојковић, Бранислав Лечић, Миша Јанкетић, Данило Лазовић, Петар Божовић, Драгомир Бојанић, Саво Радовић, Зоран Симоновић, Милош Жутић, Петар Краљ, Светлана Стевић, браћа Трандафиловић, Бора Дугић, Драган Јововић, Љуба Манасијевић ...

Друштво је по оснивању радило у Дому културе Стари град, затим једно време у Дому културе „Вук Караџић“ на Звездари, да би од 1994. до 2010. године деловало као гусларска секција у Дому ЈНА (касније назван Централни клуб војске СЦГ односно војске Србије). Од 04. новембра 2010. године делује као гусларска секција у Дому ваздухопловства ВС, Земун.

Друштво „Вук Караџић“ је по учешћима и резултатима на фестивалима гуслара најуспешније друштво у Савезу гуслара Србије. Гуслари овог друштва освојили су једно од прва три места на 21 од 34 савезна фестивала, а од 26 фестивала на којима се такмичења одвијају и у екипној конкуренцији ово Друштво је 12 пута заузело прво, а 2 пута друго и 3 пута треће место.   

Први фестивал, 1971. године, Сарајево, учествовала 143 гусларa
1. Бранко Перовић
2. Раде Јамина
3. Момчило Николић / Сретен Марковић

Други фестивал, 1973. године, Косово Поље
1. Бошко Вујачић
2. Мишо Вујовић
3. Саво Контић / Блажо Цаушевић

Трећи фестивал, 1974. године, Никшић
1. Бранко Перовић
2. Бошко Вујачић
3. Коста Плакаловић

Четврти фестивал, 1975. године, Зеница
1. Бошко Вујачић
2. Јован Чепић
3. Раде Јамина

Пети фестивал, 1976. године, Београд, 60 гуслара из 16 гусларских друштава
1. Бошко Вујачић
2. Славко Алексић
3. Мишо Вујовић / Коста Плакаловић

Шести фестивал, 1977. године, Титоград
појединачно
1. Бошко Вујачић
2. Мишо Вујовић
3. Коста Плакаловић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Следећих пет сезона такмичења нису одржавана, тако да су настављена 1983. године

Седми фестивал, 1983. године, Сарајево
појединачно
1. Мишо Вујовић
2. Војислав Станишић
3. Неђељко Црњак
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Осми фестивал, 14 и 15. април 1984. године, Београд, 72 гуслара из 23 гусларска друштва
појединачно
1. Жарко Милић
2. Војислав Станишић
3. Радован Шојић
глас публике
1. Војислав Станишић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд
2. “Вук Караџић” Никшић
3. “Филип Вишњић” Сарајево

Девети фестивал, 16 и 17. април 1985. године, Крагујевац
појединачно
1. Бошко Вујачић
2. Срђан Трифковић
3. Војислав Станишић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Десети фестивал, 10 и 11. мај 1986. године, Пљевља
појединачно
1. Славко Алексић
2. Коста Плакаловић
3. Драган Малиџан
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Једанаести фестивал, 1987. године, Врбас
појединачно
1. Коста Плакаловић
2. Ђорђије Копривица
3. Драган Малиџан
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Дванаести фестивал, 26 и 27. март 1988. године, Требиње
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Драшко Малиџан
3. Стеван Поповић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Тринаести фестивал, 1989. године, Никшић
појединачно
1. Мишо Вујовић
2. Драшко Малиџан
3. Радојица Бугарин
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Четрнаести фестивал, 1990. године, Зеница
појединачно
1. Драшко Малиџан
2. Стеван Поповић
3. Саша Лакетић / Јован Чепић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Петнаести фестивал, 28 и 29. јун 1991. године, Приштина
појединачно
1. Драшко Малиџан
2. Ђорђије Копривица
3. Саво Контић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Шеснаести фестивал, мај 1992. године, Кула
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Миломир Миљанић
3. Саша Лакетић
екипно
1. “Вук Караџић” Београд

Седамнаести фестивал, 18, 19 и 20. септембар 1993. године, Титоград
појединачно
1. Милан Филиповић
2. Ђорђије Копривица
3. Миломир Миљанић

Осамнаести фестивал, 29 и 30. октобар 1994. године, Београд, 40 гуслара
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Миломир Миљанић
3. Жарко Лакић

Од 1995. године такмичења гуслара организује Савез гуслара Југославије (који је основан октобра 1994. године). Ове културно-уметничке смотре такмичарског карактера добиле су промотивни назив ФЕСТИВАЛИ ГУСЛАРА. За спровођење такмичења утврђене су ПРОПОЗИЦИЈЕ

Деветнаести фестивал, 29 и 30. октобар 1995. године, Бијело Поље, 48 гуслара
појединачно
1. Миладин Пандуревић
2. Миломир Миљанић
3. Ђорђије Копривица
екипно
1. “Вук Караџић” Никшић
2. “Владика Данило” Подгорица
3. “Радован Бећировић Требјешки” Београд

Двадесети фестивал, 19 и 20. октобар 1996. године, Требиње, 36 гуслара
појединачно
1. Саша Лакетић
2. Властимир Бараћ
3. Стеван Поповић
екипно
1. “Владика Данило” Подгорица
2. “Вук Караџић” Београд
3. “Вук Караџић” Никшић

Двадесетпрви фестивал, 11 и 12. октобар 1997. године, Вишеград, 40 гуслара
појединачно
1. Жарко Лакић
2. Стеван Поповић
3. Властимир Бараћ
екипно
1. “Владика Данило” Подгорица
2. “Вук Караџић” Београд
3. “Гаврило Принцип” Сарајево

Двадесетдруги фестивал, 24 и 25. октобар 1998. године, Приштина, 34 гуслара
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Стеван Поповић
3. Веселин Шећковић
екипно
1. “Вук Караџић” Никшић
2. “Владика Данило” Подгорица
3. “Вук Караџић” Београд

Двадесеттрећи фестивал, 19 и 20. новембар 1999. године, Подгорица, 33 гуслара
појединачно
1. Милош Шегрт
2. Стеван Поповић
3. Жарко Поповић
екипно
1. “Владика Данило” Подгорица
2. “Радован Бећировић Требјешки” Београд
3. “Вук Караџић” Београд
4. “Гаврило Принцип” Сарајево

Двадесетчетврти фестивал, 29 и 30. септемб. 2000. године, Соколац, 32 гуслара
појединачно
1. Миломир Миљанић
2. Жарко Поповић
3. Милош Шегрт
екипно
1. “Владика Данило” Подгорица
2. “Радован Бећировић Требјешки” Београд
3. “Гаврило Принцип” Сарајево

Двадесетпети фестивал, 12 и 13. октобар 2001. године, Крагујевац, 30 гуслара
појединачно
1. Властимир Бараћ
2. Жарко Поповић
3. Стојан Шипчић
екипно
1. “Тешан Подруговић” Гацко
2. “Карађорђе” Крагујевац
3. “Војвода Лука Вукаловић” Требиње
4. “Никола Тесла” Обреновац
5. “Гаврило Принцип” Сарајево

Двадесетшести фестивал, 27 и 28. септемб. 2002. године, Бијељина, 32 гуслара
појединачно
1. Стеван Поповић
2. Милош Шегрт
3. Саша Лакетић
екипно
1. “Владика Данило” Подгорица
2. “Никола Тесла” Обреновац
3. “Војвода Лука Вукаловић” Требиње
4. “Карађорђе” Крагујевац
5. “Вук Караџић” Никшић

Двадесетседми фестивал, 17 и 18. октобар 2003. године, Никшић, 30 гуслара
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Милош Шегрт
3. Властимир Бараћ
екипно
1. “Вук Караџић” Београд
2. “Јавор” Нова Варош
3. “Карађорђе” Крагујевац
4. “Тешан Подруговић” Гацко
5. “Владика Данило” Подгорица

Двадесетосми фестивал, 6 и 7. новембар 2004. године, Београд, 39 гуслара
појединачно
1. Ђорђије Копривица
2. Иван Кнежевић
3. Драшко Малиџан
екипно
1. “Вук Караџић” Београд
2. “Владика Данило” Подгорица
3. “Вук Караџић” Никшић
4. “Карађорђе” Крагујевац
5. “Тешан Подруговић” Гацко
6. “Војвода Лука Вукаловић” Требиње

Двадесетдевети фестивал, 2005. године, Пале,
појединачно
1. Жарко Поповић
2. Славко Јекнић
3. Властимир Бараћ
екипно

Тридесети фестивал, 10 и 11. новембар 2006. године, Обреновац, 36 гуслара
појединачно
1. Здравко Кнежевић
2. Милош Паровић
3. Славко Јекнић
екипно
1. “Никола Тесла” Обреновац
2. “Милан Топлица” Београд
3. “Јавор” Нова Варош
4. “Пљевља” Пљевља

Тридесетпрви фестивал, 7 и 8. децембар 2007. године, Подгорица, 30 гуслара
појединачно
1. Милан Мрдовић
2. Вукота Говедарица
3. Никола Бошковић
екипно
1. “Тешан Подруговић” Гацко
2. “Никола Тесла” Обреновац
3. “Јавор” Нова Варош
4. “Петар Први” Даниловград
5. “Вој.Л.Вукаловић” Требиње

Тридесетдруги фестивал, 24 и 25. октобар 2008. године, Краљево, 37 гуслара
појединачно
1. Славко Јекнић
2. Властимир Бараћ
3. Вукота Говедарица
екипно
1. “Јавор” Нова Варош
2. “Лазар Сочица” Плужине
3. “Тешан Подруговић” Гацко
4. “Вој.Л.Вукаловић” Требиње

Тридесеттрећи фестивал, 9 и 10. октобар 2009. године, Сарајево (Лукавица), 40 гуслара
појединачно
1. Саша Лакетић
2. Вукота Говедарица
3. Вељко Ђурановић
екипно
1. “Никола Тесла” Обреновац
2. “Милан Топлица” Београд
3. “Жича” Краљево

Тридесетчетврти фестивал, 22 и 23. октобар 2010. године, Пљевља, 40 гуслара
појединачно
1. Вукота Говедарица
2. Саша Лакетић
3. Здравко Кнежевић
екипно
1. “Тешан Подруговић” Гацко
2. “Никола Тесла” Обреновац
3. “Стара Херцеговина” Београд

Тридесетпети фестивал, 21 и 22. октобар 2011. године, Крушевац, 39 гуслара
појединачно
1. Саша Лакетић
2. Властимир Бараћ
3. Драшко Малиџан
екипно
1. “Тешан Подруговић” Гацко
2. “Жича” Краљево
3. “Стара Херцеговина” Београд
4. “Никола Тесла” Обреновац
5. “Лазар Сочица” Плужине

На 18 републичких фестивала гуслари Друштва „Вук Караџић“ освојили су више пута прво место.

Гуслари Друштва „Вук Караџић“ снимили су више грамофонских плоча, аудио касета, видео касета и компакт дискова.

Две аудио касете односно лонг-плеј грамофонске плоче под називом „Песма нас је одржала, њојзи хвала“ у издању ПГП-РТБ, на којима је 8 песама из Вукових збирки, снимили су 1980. године 16 гуслара Друштва „Вук Караџић“: Славко Алексић, Душан Добричанин, Миодраг Ђукановић, Миле Ристић, Божидар Ђукић, Вујадин Крговић, Драшко Магделинић, Богдан Зимоњић, Васо Козомора, Борислав Рогановић, Саво Контић, Борко Мијајловић, Војислав Станишић, Милан Филиповић, Јован Чепић и Мирко Добричанин.

Неке од ових и још неке песме других гуслара, Радио-телевизија Србије 1998. године објавила је на компакт диску по називом „Песме које вечно остају“.  

Чланови овог Друштва: Саво Контић, Драшко Магделинић, Богдан Зимоњић и Војислав Станишић снимили су, 1982. године, четири грамофонске плоче односно аудио касете изворних народних песама из Црне Горе и Херцеговине уз пратњу гусала. Прву, која је продата у дијамантском тиражу, у издању Радио телевизије Београд, а следеће три у издању Југодиска.

Божидар Ђукић, гуслар и аутор песме „Погибија Бранке Ђукић“ снимио је на аудио касети која је била најслушанија гусларска касета. Достигла је појединачни рекорд међу објављеним гусларским издањима.

Друштво гуслара „Вук Караџић“ било је домаћин два међурепубличка сусрета гуслара.

Први међурепублички сусрет гуслара СФРЈ одржан је новембра 1976. године на Коларчевом народном универзитету. У програму су учествовали гуслари: Бранко Перовић, Јован Вукићевић, Мишо Вујовић, Тодор Ковачевић, Мујо Никчевић, Младен Зековић, Бранко Несторовић, Јово Билић, Рајо Миловановић, Милан Филиповић, Јован Чепић, Душан Добричанин, Славко Алексић, Саво Контић, Борко Мијајловић и Богдан Зимоњић.

Други међурепублички сусрет одржан је такође на Коларчевом народном универзитету 1981. године. Учествовали су гуслари:  Душан Добричанин,  Мујо Никчевић, Раде Јамина, Мишо Вујовић, Јован Чепић, Миломир Миљанић, Неђо Црњак, Раде Радовић, Радојица Мићуновић, Војислав Станишић, Божидар Крсмановић, Драган Малиџан, Миодраг Ђукановић и Зоран Остојић.

Међурепубличка сарадња гусларских друштава резултирала је братимљењем три најуспешнија друштва:

Братимљење је обављено у Требињу 15. маја 1982. године. Повеља о братимљењу и сарадњи гласи:

Гусларско друштво „Филип Вишњић“ Сарајевао
Друштво гуслара „Вук Караџић“ Београд
Удружење гуслара и епских пјесника „Вук Караџић“ Никшић

Овим чином, а на основу самоуправног споразумевања и договарања братски ће радити на прикупљању, чувању, презентирању и развоју народног гусларског стваралаштва. Кроз звуке овог дивног инструмента преносити стваралаштво свих наших збратимљених народа и тиме дати свој допринос у развоју самоуправне културе.

Друштво гуслара „Вук Караџић“ било је домаћин четири савезна фестивала гуслара.

Пети фестивал гуслара Југославије, 03. јула 1976. године. Учествовало 60 гуслара из 16 гусларских друштава. Чланови жирија: Стојан Жугић, Петар Влаховић, Драган Антонијевић, Милош Слијепчевић и Мира Фурлановић-Шошкић.

Осми фестивал гуслара Југославије, 14. и 15. априла 1984. године, у оквиру обележавања десет година Друштва. Учествовала 72 гуслара из 23 гусларска друштва. Такмичење је било екипно и појединачно. Прву екипу Друштва „Вук Караџић“, која је освојила прво место, чинили су гуслари: Миодраг Ђукановић, Миломир Миљанић и Славко Јекнић. Чланови жирија: Вукоман Џаковић, Петар Влаховић, Мира Фурлановић-Шошкић, Драган Антонијевић и Момчило Лутовац.

Осамнаести фестивал гуслара Југославије, 29. и 30. октобра 1994. године, у оквиру обележавања двадесет година Друштва. Фестивал је организован у дворани Дома синдиката. Учествовало 40 гуслара. Чланови жирија: Стојан Жугић, Драган Антонијевић, Милош Слијепчевић, Момчило Лутовац и Петар Влаховић.

Двадесетосми фестивал Савеза гуслара Србије и Црне Горе, 6. и 7. новембра 2004. године, у оквиру обележавања тридесет година Друштва. Фестивал је организован у дворани Коларчевог универзитета. Учествовало 39 гуслара. Чланови жирија: Љубомир Зуковић, Милован Лелек, Илија Кустудић, Драган Ковачевић и Драшко Магделинић.

Милутин Шарац,
→ председник Савеза гуслара Југославије 1994. – 1996. и 1998. – 2002.
→ секретар Савеза гуслара Србије и Црне Горе 2003. – 2004.
→ члан жирија на неколико фестивала.

Саво Контић,
→ председник Савеза гуслара Србије од 1994. – 1998.
→ више пута члан извршног одбора у оба савеза.
→ више пута члан скупштине у оба савеза.

Драшко Малиџан,
→ председник Савеза гуслара Србије од 1998. – 2000.
→ покретач листа „Гусле“ 1998. године.

Милорад Продановић,
→ председник Савеза гуслара Србије од марта 2006. до 2010. године.

Драшко Магделинић,
→ више пута члан извршног одбора Савеза гуслара Србије.
→ редован члан на листи стручног жирија непрекидно од 2004. године.

Војислав Станишић,
→ више пута члан скупштине Савеза гуслара Србије.
→ више пута члан жирија на републичким и савезним такмичењима.

Божидар Глоговац,
→ члан жирија на републичким и савезним такмичењима.

Недељко Попара,
→ уредник листа „Гусле“ од првог до 14. броја (децем. 1998. –  мај 2002. године).

Јелисав Чуровић,
→ секретар Сав. гусл. Југославије од нов.1994.–сеп. 2003. и од апр. 2007.– марта 2011.

Мирко Добричанин
Био је председник Друштва гуслара „Вук Караџић“ Београд од оснивања 1974-фебруара 1977. од фебруара 1978-1982. и од 1988-1992. године. Као покретач оснивања, именован за почасног председника Друштва гуслара „Вук Караџић“ Београд. Један од оснивача Координационог одбора гуслара Југославије и његов председник. Мирков допринос гусларству је и кроз активност у председништвима Културно уметничких друштава Београда и Србије, Удружењима фолклориста Србије и Југославије, Радио Београду, Културно-просветној заједници Србије, Вуковој задужбини, Институту за књижевност и др. По препоруци ових институција гостовао је у удружењима и школама као и саборима наших сународника у иностранству. Учешћем на скуповима у земљи и иностранству допринео је ширем упознавању стручних кругова са гусларством. Сарадњом са овим институцијама Друштво „Вук Караџић“ и други гуслари Србије и Југославије укључени су у бројне активности. Снимио је неколико аудио и видео касета, а са гусларима Друштва ЛП плочу „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. Члан је редакције листа „Гусле“ од оснивања. Аутор је књига или монографија: „Славни гуслар Перун“ 1992. године, „Епске песме Србије и Црне Горе 1912-1918“ 1995. године, „Јуначка епика српског народа 1840-1905“ 1998. године, „Добричанини, родом морачани“ 2002. године, „Филип Вишњић – његови савременици и следбеници о Првом српском устанку“ 2004. године, а у коауторству са Славком Алексићем „Душан Добричанин у песми и причи“ 2003. године и монографија о Друштву гуслара „Вук Караџић“ под називом „Сјај гусала“ 2007. године. За дугогодишњи рад у културној делатности добио је многобројна признања и награде. Рођен је 1926. у месту Дешишка, општина Куршумлија. Завршио је гимназију, Војно училиште (академију) и три војно-апликационе школе. Студирао је на Филозовском факултету и Факултету политичких наука. Радни век је провео као официр ЈНА: у гарди, као старешина у средњој војној школи, војној академији и школама за усавршавање активних и резервних официра, наставник, инспектор, писац војних правила и публикација.

Милутин Шарац
Члан је од 1975. године. Био је председник Друштва гуслара „Вук Караџић“ Београд у три мандата, од 1982-1988. године. Најзаслужнији за формирање јединствене организације гуслара Србије, Црне Горе и Републике Српске. У име Друштва „Вук Караџић“ 1983. године поднео је предлог Самоуправног споразума за повезивање гусларских друштава и секција у циљу уређења међусобних односа. Тако је 25. јуна 1983. године, у Београду, формиран Координациони одбор 11 гусларских друштава и секција. За председника Координационог одбора изабран је Аца Ћук, а за секретара Милутин Шарац. Републички савези су формирани 1993. а октобра 1994. у Београду, Савез гуслара Југославије. Милутин је изабран за председника Савеза. Ангажовао се на изради нормативно-правних аката и регистрацији Савеза код надлежног органа (решење о регистрацији донето 25. новембра 1994). Савез и нормативна акта подстицајно су деловали на формирање нових друштава и покретање листа „Гусле“. Фебруара 2003. Савез је преименован у Савез гуслара Србије и Црне Горе, а 2006. године у Савез српских гуслара. Милутин је био председник Савеза у периоду: октобар 1994. – октобар 1996. затим октобар 1998. – септембар 2002. а у периоду септембар 2003. – октобар 2004. био је секретар Савез гуслара Србије и Црне Горе. Организатор је и писац сценарија за многе манифестације гусала и епске поезије, као што су гусларске вечери, ревије и фестивали. Рођен је у селу Врапце, општина Медвеђа. Његови су старином из Пиве у Црној Гори. По занимању је војно лице. Његов дугогодишњи рад пропраћен је разноврсним признањима и похвалама.          

Војислав Станишић
Носилац звања Народни гуслар, члан је Друштва од 1975. године. Биран за председника Друштва гуслара „Вук Караџић“, због успешног вођења, непрекидно од 1994. – 2006. године. При обављању ове функције био предузимљив и креативан. Док је учествовао, на савезним и републичким такмичењима гуслара био увек међу најбољима: на седмом савезном фестивалу 1983. у Сарајеву освојио друго место, на осмом 1984. у Београду, по оцени публике прво, а по оцени жирија друго место, на деветом 1985. у Крагујевцу треће место. Такође учествовао на многим гусларским вечерима и другим програмима и манифестацијама (Вуков сабор и сабори народног стваралаштва). Популаран код гусларске публике због тога што поседује осећај да сценски динамично и допадљиво, јасним гласом, изражајно наглашава догађаје у песми. Међу гусларима омиљен јер је дружељубив, комуникативан са смислом за штимунг и атмосферу расположења, па на поетским дружењима често добија улогу водитеља. Више пута био члан жирија на републичким и савезним такмичењима. Спада у гусларе који поред епских певају и изворне песме уз пратњу гусала. Снимио осам плоча, 22 аудио касете, две видео касете, као и албум изворних народних песама Црне Горе и Херцеговине са изворном групом за шта је добио значајна признања и награде за златни, платинасти и дијамантски тираж. Рођен је 1947. у Добриловини код Мојковца, од оца Михаила и мајке Миољке. Завршио је педагошку академију (Вишу педагошку школу) у Никшићу. Чланови Друштва гуслара су и његови синови Данило (1984) и Огњен (1986).   

Саво Контић
Носилац звања Народни гуслар. Један од оснивача Друштва гуслара „Вук Караџић“, први и дугогодишњи секретар, затим благајник, потпредседник, а од 2006. председник Друштва. Организатор многих гусларских програма и челни гуслар. Максималну пажњу и разумевање посвећује новим члановима Друштва, пружајући им корисне савете. Предњачи као доследан, предузимљив, постојан и истрајан члан који у највећој мери покреће и одржава укупну активност Друштва. Биран у све органе Савеза гуслара, од тога за председника Савеза гуслара Србије од 1994. – 1998. године. Све функције обавља савесно, предано и одговорно. Учесник свих фестивала осим када то због обављања изборне функције није било омогућено Пропозицијама. Више пута био у саставу културно-уметничких група које су на европским смотрама представљале наше етно-музичко наслеђе. Гостовао је у програмима скоро свих гусларских друштава. Учесник је великог броја смотри, трибина и промоција. Одликује се јасноћом казивања стихова и богатим репертоаром епских песама. У популарној телевизијској серији о Вуку, снимљеној 1987. године, учествовао је са улогом гуслар. Снимио је више плоча, аудио и видео касета. Осим гусларских, снимио је и песме са изворним народним мотивима уз пратњу фруле. Добитник је многобројних признања за ангажованост, сарадњу и популарисање народног епа и мелоса. Рођен је у селу Тикова код Пљеваља, 1940. године. Завршио је вишу економску школу. Има положен испит возачког инструктора свих категорија. Као гуслар први јавни наступ имао је са 15 година на приредби у свом селу. За време одслужења војног рока у Београду радо је виђен као гуслар на многим војничким приредбама. По одслужењу војске наставио је да ради у Београду, а познанство са Братимиром Лачковићем кореографом КУД „Никола Тесла“ допринело је да 1971. године постане члан гусларске секције. Дао је знатан допринос објављивању листа „Гусле“, а један је од уредника књиге „Епска поезија и гусле“, у издању књижевне заједнице Зенит, 2000. године.      

Драшко Магделинић
Носилац звања Народни гуслар. Један од оснивача Друштва гуслара „Вук Караџић“. Био међу главним и најупорнијим иницијаторима да се Друштво оснује. Афирмисао се као изузетно даровит гуслар са репертоаром језички вредних и уметнички квалитетних народних песама. Објавио бројне гусларске албуме плоча и аудио касета, као и албум изворних народних песама из Црне Горе и Херцеговине са изворном групом, за који су добијена признања и награде за златни, платинасти и дијамантски тираж. Учествовао на многим такмичењима гуслара, ревијама и гусларским академијама. Спада у ред оних чланова Друштва који су носиоци препознатљивости, идентитета, рада и укупних достигнућа, по чему ово Друштво има водећу улогу. Као изврстан познавалац поетско гусларског наслеђа и културно историјске народне традиције, често је именован за члана жирија на републичким и савезним такмичењима, где долази до изражаја његова стручност и ауторитет. Рођен је у селу Богаје у општини Рожаје, 1951. године. У Београду је студирао на Правном и економском факултету, а дипломирао на Правном факултету у Крагујевцу. Након студија ради одговорне послове, при чему је посебно ангажован на очувању културно историјске баштине и народног памћења, изградњом трајних спомен обележја, а више од 25 година је директор задруге Богаје. Инвеститор је комплекса Богаје у родном месту, који комбинацијом аутентичног и модерног има функцију етно села. Задужбинар је нове цркве Ружице у Рожају, а народ тога краја га је опевао у епском духу. Друштво гуслара и аутори књига о гусларству захвални су му на донаторству. Са супругом др. Јулијаном има четворо деце: синове Лазара и Страхињу и ћерке Дарју и Анђелу.    

Душан Добричанин
Припада групи гуслара која се у Београду 1971. године прва прикључила секцији КУД „Никола Тесла“. Био међу активним оснивачима Друштва гуслара „Вук Караџић“ којом приликом је изабран за председника Надзорног одбора. На његово залагање, један од првих задатака новооснованог Друштва била је обука у гуслању, а он је поседујући највеће знање и искуство био носилац обуке што је обављао врло квалитетно, надахнуто, са изузетним педагошким приступом, због чега су га многи, чак и врхунски гуслари, посећивали и код куће. Рођен је 1908. године у селу Дешишка код Куршумлије, умро 1991. године у Београду, сахрањен у родном месту. Појављивао се на многобројним културно-уметничким манифестацијама и више пута гостовао на програмима Радио Београда. Радио телевизија Београд и Југотон снимили су више његових гусларских плоча и аудио касета са одабраним епским песмама. Српска академија наука и уметности је снимкак његовог певања уз гусле доставила академијама наука у Букурешту и Бриселу. Стил и начин гуслања и певања је усавршио до највишег нивоа, слушајући најпознатије гусларе прве половине 20. века: Петра Перуновића, Јеврема Ушћумлића, Илију Вуковића, Танасија Вућића, Радула Јовановића, Лазара Бајагића, Тиса Јаћимовића, Јована Радојичића. Његов осврт о овим гусларима дат је у књизи Душан Добричанин у песми и причи, коју су приредили Мирко Добричанин и Славко Алексић. Прилоге у тој књизи о Душану као човеку и гуслару написали су познати савремени гуслари: Бошко Вујачић, Славко Алексић, Јован Лакићевић, Саво Контић, Драшко Магделинић, Војислав Станишић и Мирко Добричанин, као и песник Момир Војводић.      

Драшко Малиџан
Носилац звања Народни гуслар, два пута узастопно првак на савезним такмичењима и то на 14. фестивалу 1990. године у Зеници и на 15. фестивалу 1991. у Приштини, а пре тога 1989. у Никшићу освојио друго место. После те успешне серије повукао се са такмичења пет година да би се поново укључио 1996. године и одмах на 4. републичком фестивалу у Лесковцу освојио прво место, а то је поновио и 2011. године на 19. републичком фестивалу у Тополи. У Друштву гуслара „Вук Караџић“ је од 1988. године. Био је у једном мандату председник Савеза гуслара Србије, када је 1998. године покренуо излазак листа „Гусле“. У органе Савеза гуслара Србије и Савеза гуслара Југославије биран је у више наврата. Такође је био члан стручног жирија. Поред такмичарских фестивала учествује и у многим хуманитарним културно уметничким програмима. Његово певање уз гусле снимљено је за потребе школског образовног програма. Одликује га изразито висок тенор, један од највиших код гуслара, као и могућност спајања стихова. Поред гусларских пева и компоноване народне песме. Рођен је у селу Шљиванско, општина Пљевља, 1954. године. Завршио је Економски факултет у Подгорици, ради као рачуноводствено финансијски службеник у Београду. Пре доласка у Друштво „Вук Караџић“ био је члан Друштва „Вукоман Шалипуровић“ у Прибоју, где је проглашен за почасног председника као један од оснивача и најзаслужнији члан. Снимио је пет плоча, преко двадесет аудио и пет видео касета. Као студент у Подгорици снимио је неколико гусларских песама за популарну радио емисију Уз струне гусала.     

Миодраг Ђукановић
Носилац звања Народни гуслар. Био члан гусларске секције у КУД „Никола Тесла“ и један од најактивнијих оснивача Друштва гуслара „Вук Караџић“. У Друштву је биран за члана извршног одбора, секретара, благајника, председника програмског савета. Организатор је многих гусларских наступа широм Југославије. Учествовао на више савезних фестивала, од чега два пута у саставу екипа када је Друштво освојило прво место. Рођен је у селу Грађани, Љуботињ код Цетиња, 1943. године. Студирајући у Београду прикључио се групи студената гуслара, која је добро прихваћена од стране публике. Снимио је неколико гусларских плоча и аудио касета. Са члановима Друштва снимио је ЛП плочу под називом „Песма нас је одржала, њојзи хвала“ коју је РТС ремастеризовао и снимио на компакт диску. Гаји особени мелос свог родног краја, снажног темперамента. Својим понашањем и радом у целини одражава лик достојан народног гуслара. Живи као пензионер у свом родном месту.  

Богдан Зимоњић
Носилац звања Народни гуслар. Један од оснивача Друштва гуслара „Вук Караџић“. Био у више сазива члан извршног одбора или секретар Друштва. Учествовао на више фестивала, на којима је био финалиста. Такође, на многим значајним културно уметничким манифестацијама: сабори народног стваралаштва, међурепублички сусрети гуслара, Вуков сабор, аматери своме граду. Гостовао у саставу Друштва широм Југославије и организовао наступе у Херцеговини. Снимио је осам гусларских плоча, дванаест аудио касета и три видео касете. Одликује га карактеристичан напев свог завичаја. Рођен је у селу Гарева код Гацка, 1950. године. Живи и ради у Београду.

Милош Слијепчевић
Професор, научно истраживачки радник из области етно музике. Био врло активан у припреми и организацији оснивачке скупштине Друштва гуслара „Вук Караџић“. Представио је и поднео Скупштини врло запажен реферат са предлогом да се друштво гуслара назове „Вук Караџић“ што је једногласно прихваћено. Држао је предавање у Друштву на тему Уметност гусала. Умро је у осамдесетпетој години.

Јован Чепић
(1947-2006) политиколог, гуслар од ране младости. Истовремено када је постао студент факултета политичких наука у Сарајеву учланио се у Гусларско друштво „Филип Вишњић“. Врло добро је гуслао па је захваљујући томе и свом специфичном кликтавом гласу сокола,  убрзо, као члан Друштва „Вук Караџић“, постао познат и популаран гусларској публици Београда као и широм Југославије. На савезном такмичењу 1975. године у Зеници био је вицешампион. Снимио је више плоча и касета, које су достигле високе тираже, а са гусларима Друштва „Вук Караџић“ плочу „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. Рођен је у Глисници код Пљеваља, а умро у Подгорици. Са супругом Олгом има синове Жељка и Горана, а они такође по два сина.

Драган Малиџан
Носилац звања Народни гуслар. Члан Друштва од 1978. године. Учествовао непрекидно и врло успешно на републичким и савезним фестивалима. На 11. савезном фестивалу 1987. у Врбасу освојио треће место, као и на републичком фестивалу 1996. у Лесковцу. Учесник бројних хуманитарних и других културно уметничких манифестација: Сабор народног стваралаштва, Вуков сабор, Аматери своме граду,  као и радио и телевизијским емисијама. Снимио четири плоче, девет аудио касета и три видео касете. Са братом Драшком приредио је, под насловом „Света ријеч“ збирку епских песама које су снимили уз гусле. Биран више пута у органе Друштва и Савеза гуслара. Сада је члан извршног одбора Друштва. Рођен је у селу Шљиванско, општина Пљевља, 1958. године. Живи у Београду.

Божидар Ђукић
Био је члан Друштва од 1975. године. Учествовао је до 1995. године на дванаест савезних фестивала. Један је у групи гуслара Друштва која је снимила плочу „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. Поред тога снимио је пет плоча, двадесет аудио касета и шест видео касета. Учествовао је на Вуковом сабору у Тршићу, Сабору народног стваралаштва Србије и манифестацији Аматери своме граду у организацији Савеза културно уметничких друштава Србије. Највише успеха имао је са својим песмама: „Погибија Бранке Ђукић“, тираж 750 хиљада и „Угашена косовска огњишта“, 280 хиљада примерака. Песмом „Погибија Бранке Ђукић“ постигао је посебну популарност као аутор и гуслар, иначе то је његова прва песма, којом је заблистао у правом гусларском сјају и која је својевремено била најслушанија гусларска касета. Ова песма, уз Божове гусле, слушана је са дубоким уздасима и поштовањем не само у завичајима гуслара, што је на неки начин природно, него и тамо где се гусле никада нису чуле или су биле заборављене. Отуда је велики његов допринос гуслама и римованом епском стиху. Гајио је природан, аутентичан, изворан начин гуслања и певања. Та изворност и лепота гласа уз гусле дуго су испуњавале многе дворане и домове културе, народна сијела и школе. Био је истакнути члан Друштва гуслара „Вук Караџић“ као један од најоригиналнијих изворих интерпретатора епске песме. Поред гусала Божо је остао упамћен као врсни народни лелекач, што је од давнина сачувани обичај у његовом крају. Било је занимљиво чути колико у себи носи традицију и на који начин је истиче. Изненада и неочекивано је преминуо септембра 2010. године у 58-ој години.

Недељко Рончевић
Дугогодишњи истакнути члан Друштва гуслара „Вук Караџић“. Целог живота дружи се са гуслама. Спада у гусларе који негују традиционалан начин изражајног и ганутљивог низања епских стихова уз питоми смирујући звук гусала. Његов репертоар су песме проверене и потврђене уметничке вредности. Због тога се радо одазива позивима за представљање гусларске традиције у функцији наставе у школама, библиотекама, касарнама и другим сродним установама. Учествовао је на бројним концертима и културно уметничким манифестацијама. Такође и многим манифестацијама хуманитарног карактера. Певао је Удружењу ратника 1912-1918, Удружењу ратних и војних инвалида, Удружењу бораца НОР, своју песму Битка на Сутјесци. Учествовао је са члановима Друштва у низу приредби у Београду и многим местима Србије. Рођен је у селу Југовићи у Жупској општини, срез Никшићки, 1922. године. Био је виши официр у Југословенској народној армији. Приврженост гуслама и епској поезији користила му је у васпитно образовном раду са младим људима. За свој допринос гусларству добитник је многих признања. Живи са супругом у Београду, имају два сина и ћерку.

Љубинко Драгојловић
Члан Друштва од 1976. године. Учествовао на многим фестивалима, саборима и другим гусларским приредбама. Његово казивање епске песме одликује се специфичном јасноћом гласа која је карактеристична за топлички крај из кога потиче, а под утицајем гуслара Јовановића и Александрића. Да задржи тај стил саветовали су му гуслари Душан Добричанин и Борко Мијајловић, такође Топличани. Снимио је две плоче и једну аудио касету. Бавио се успешно и израдом гусала. Рођен је у селу Маричиће код Куршумлије, 1944. године. Живи са породицом у својој кући у Београду.

Милоје Дамјановић
Члан Друштва од 1990. године. Пре тога био члан Друштва у Никшићу, са којим је учествовао на више фестивала. Са члановима Друштва „Вук Караџић“ наступао у многим културно уметничким гусларским програмима. Гуслар који је задржао класичан стил лаганог, финог казивања епских стихова, какав је изворно постојао у временима када су се гусле слушале у домаћем окружењу. Снимио три гусларске плоче и аудио касете. Рођен је у селу Пушањски до, општина Пљевља, 1947. године.

Милорад Продановић
Активно и свестрано учествовао у раду Друштва као члан Извршног одбора, заменик председника, гуслар и организатор. Добио велики број признања за несебичан и предан допринос у Савезу гуслара. Биран за председника Савеза гуслара Србије, у периоду од марта 2006. до 2010. године. Организатор и покровитељ многобројних гусларских вечери, хуманитарних културно уметничких програма као што су концерти за препород Србије, помоћ деци погинулих бораца, помоћ Крајини, помоћ Републици Српској. Материјално помаже Друштво као спонзор многих наступа. Сносио трошкове објављивања више публикација о епској поезији и знаменитим гусларима. Као председник удружења Срба из свог завичаја у Београду иницијатор је и донатор подизања споменика националног помирења Србима Челебића и околних села, погинулим 1912. до 1995. године  за слободу отаџбине. Рођен је у Челебићу 1948. године. Завршио је вишу економску школу у Београду. Власник је производно трговинског предузећа Сутјеска у Земуну. Ожењен је и отац четворо деце. Његов син Василије, који је професионални фудбалер, такође је члан Друштва гуслара.

Божидар Глоговац
Песник, који изворним, често заборављеним, народским изразима, оживљава традиционалне врлине које подстичу понос и достојанство. Један број песама намењује гусларском казивању. Песме је почео да објављује тек у својој шестдесетој години. Прва му је збирка, 2000. године, под насловом „Рађајте“, имала три издања за само годину дана. Затим су се ређале збирке: „Причешће“, „Даровна јабука“, „Невидане ране“, „Смиље“, „У камену“, „Велики одмор“. Његове песме се рецитују на светосавским академијама и анализирају на школским часовима. Песме које је изумео за гусларско певање снимили су гуслари: Славко Алексић, Ђорђије Копривица, Драган Малиџан, Саша Лакетић, Милош Шегрт, Перо Вујовић, Никола Бошковић. Према сопственом казивању, четири стуба на којима стоји његова духовна надградња су: Кантова етика, Његошева филозофија, Његошева религија и гусле. Рођен је 1939. у Дубровнику. Његов отац је био од виђенијих Срба у Дубровнику па је на самом почетку Другог светског рата морао да бежи испред усташке каме у свој, дакле и Божидарев завичај, село Моско између Билеће и Требиња. По образовању је филозоф, по вокацији песник, а радни век је провео у београдском Југопетролу. Са супругом Смиљаном има троје деце, два сина и ћерку.

Недељко Попара
Члан Друштва од 1995. године. Учествовао у покретању листа „Гусле“, чији је оснивач Савез гуслара Србије. Био главни и одговорни уредник овог листа од првог броја, децембра 1998. до 14. броја, маја 2002. године. Посао уредника обављао врло савесно, стручно и успешно. Рођен је 1939. у Ђаковици, осмогодишње школовање почео у Херцеговини а завршио у Сечњу у Банату. Војну школу је завршио у Љубљани, а службовао је у Београду где је дипломирао на Филозофском факултету, група социологија, а последипломске студије на Факултету политичких наука. Завршио је Високу војнополитичку школу ЈНА, где је докторирао из области социологије војне организације. Бавио се научно истраживачким радом. У чину пуковника руководио је информативно пропагандном службом Херцеговачког корпуса Војске РС, 1992-1994. године где је покренуо лист „Херцеговац“. Не одваја се од гусала од трећег разреда основне школе, а носио их је све време и на ратишту и често певао борцима на положају као и на бројним приредбама и сијелима. Објавио запажену поему „Херцеговина“. Био је начелник Централне библиотеке Војске Југославије, од 1995. до 1997. године, одакле је пошао у пензију. Са супругом Даницом има синове Ненада и Предрага, а добили су унучад Митра и Мирјану.

Јелисав Чуровић
Члан Друштва од 1994. године. Био секретар Савеза гуслара Југославије од оснивања, новембра 1994. до септембра 2003. и секретар Савеза српских гуслара од априла 2007. до 20. марта 2011. године. Од 2001. године је и секретар Друштва гуслара „Вук Караџић“. Био члан редакције листа „Гусле“, од покретања, 1998. до 14. броја, маја 2002. године. У листу је предложио неколико запажених рубрика и дао квалитетне прилоге. Обављао компјутерску обраду резултата оцењивања на већини фестивала савезних, републичких, регионалних, почев од 19. савезног фестивала 1995. у Бијелом пољу. Рођен је 1948. године у селу Тушина општина Шавник. Осмогодишњу школу завршио у родном месту, затим гимназију у Никшићу, дипломирао на Технолошко металуршком факултету у Београду, а последипломске студије из области ваздухопловства на Машинском факултету у Београду. Почетно стручно усавршавање стицао у металској индустрији, а потом је највећим делом радио у Ваздухопловно техничком институту (Војнотехнички институт) у професионалној војној служби, где је у чину ваздухопловно техничког пуковника испунио услове за пензију 2005. године. Поред тога био је и предавач на Вишој техничкој машинској школи у Земуну.

Календар дешавања

Савез српских гуслара

Савез гуслара Душаново царство

Савез гуслара Републике Српске

Удружење гуслара Војводине

Савез гуслара Србије

Лист Гусле

Манифестације

Епска читанка - гусларске песме

О гуслама

Е-мејл листа

Епска читанка