“Манастири и криво гудало, то је српску вјеру сачувало.“

Радован Бећировић Требјешки

Занимљивости

Списак манастира Српске православне цркве

Списак манастира Српске православне цркве, сређен је по епархијама. 

Епархија банатска
Манастир Месић, код Вршца
Манастир Војловица, код Панчева
Манастир Свете тројице, код Кикинде
Манастир Свете Меланије, код Зрењанина
Манастир Хајдучица, Хајдучица код Пландишта
Манастир Средиште (у изградњи), Мало Средиште код Вршца
Манастир Баваниште, код Ковина

Епархија бањалучка
Манастир Липље
Манастир Гомионица
Манастир Моштаница
Манастир Крупа на Врбасу
Манастир Ступље

Епархија бачка
Манастир Бођани
Манастир Светог архиђакона Стефана, код Сомбора
Манастир Ковиљ

Архиепископија београдско-карловачка
Манастир Сењак
Манастир Раковица
Манастир Рајиновац
Манастир Сланци у Сланцима
Манастир Светог архангела Гаврила, у Земуну

Епархија бихаћко-петровачка
Манастир Глоговац
Манастир Клисина
Манастир Рмањ
Манастир Трескавац
Манастир Веселиње

Епархија браничевска
Манастир Витовница
Манастир Горњак, код Крепољина
Манастир Златенац, код Свилајнца
Манастир Копорин, код Велике Плане
Манастир Манасија, код Деспотовца
Манастир Миљково, код Свилајнца
Манастир Нимник, код Мијаиловца
Манастир Света Петка у Извору, код Параћина
Манастир Рукумија, код Костолца
Манастир Покајница, код Велике Плане
Манастир Раваница, код Сења
Манастир Сестрољин, код Пољане
Манастир Сисојевац, код Сењског Рудника
Манастир Томић, код Војске
Манастир Тршка црква, код Вуковца
Манастир Туман, код Голубца
Манастир покрова Пресвете Богородице у Лешју код Параћина
Манастир Решковица
Брадача

Епархија будимска
Манастир Грабовац из 1585.
Манастир Српски Ковин

Епархија ваљевска
Манастир Боговађа
Манастир Грабовац, код Грабовца
Манастир Докмир, код Памбуковице
Манастир Јовања, код код Ваљева
Манастир Лелић
Манастир Пустиња, код Поћуте
Манастир Ћелије, код Ваљева

Епархија врањска
Манастир Светог оца Прохора Пчињског, код Кленика
Манастир Светог архиђакона Стефана, код Горњег Жапска
Манастир Светог великомученика Пантелејмона, код Врања
Манастир Пресвете Богородице, код Клисуре
Манастир Светог пророка Илије, код Лепенице
Манастир Светог пророка Илије, код Босиљграда
Манастир Светих апостола Павла и Петра, код Босиљграда
Манастир Светог Симеона Столпника, код Врања

Епархија горњокарловачка
Манастир Гомирје
Манастир Пресвете Богородице Тројеручице Доњи Будачки
Манастир Светог Јована Крститеља, Медак
Манастир Комоговина
Манастир Горица

Епархија далматинска
Манастир Василија Острошког у Црногорцима поред Имотског
Манастир Драговић (1395) поред Врлике
Манастир Крка (1350) код Кистања
Манастир Крупа (1317) под Велебитом
Манастир Света Лазарица на далматинском Косову
Манастир Свете Недеље у Оћестову

Епархија жичка
Манастир Благовештење, код Овчар Бање
Манастир Међувршје, код Чачка
Манастир Светог преображења, код Овчар Бање
Манастир Светог вазнесења, код Овчар Бање
Манастир Вујан, код Брђана
Манастир Вољавча, код Бреснице
Манастир Враћевшница
Манастир Градац, код Брвеника на Ибру
Манастир Жича
Манастир Згодачица
Манастир Јовање, код Овчар Бање
Манастир Каменац, код Честина у Гружи
Манастир Никоље, код Овчар Бање
Манастир Рача, код Бајине Баште
Манастир Нова Павлица, код Брвеника на Ибру
Манастир Студеница
Манастир Марковица
Манастир Светог сретења, код Овчар Бање
Манастир Стубал, код Чукојевца
Манастир Јежевица, код Стјеника
Манастир Клисура, код Дивљаче
Манастир Увац

Епархија захумско-херцеговачка
Манастир Добрићево, село Орах, општина Билећа
Манастир Тврдош, код Требиња
Манастир Дужи, општина Требиње
Херцеговачка Грачаница, брдо Црквина, општина Требиње
Петропавлов манастир, Петрово поље, општина Требиње
Манастир Завала
Манастир Житомислић, код Мостара

Епархија зворничко-тузланска
Манастир Доња Бишња (манастир покрова пресвете Богородице), Доња Бишња, Дервента
Манастир Драгаљевац, село Горњи Драгаљевац, општина Бијељина
Манастир Ловница, Доњи Бирч, општина Шеховићи
Манастир Озрен, планина Озрен, општина Петрово
Манастир Папраћа, општина Шеховићи
Манастир Сасе, село Сасе, општина Братунац
Манастир Светог Василија Острошког, Бијељина
Манастир светог оца Николе, у етно-селу Станишићи код Бијељине
Манастир Тавна, Главичице, општина Бијељина

Епархија источноамеричка
Манастир Марча
Манастир Пресвете Богородице

Епархија канадска
Манастир Светог преображења Господњег у Милтону

Епархија крушевачка
Манастир Рођења Пресвете Богородице - Наупаре, у Наупару
Манастир Покрова Пресвете Богородице - Мрзеница, у Мрзеници
Манастир Ваведења Пресвете Богородице - Дренча, у Дренчи
Манастир Светих Јоакима и Ане - Стрмац, у Батотама
Манастир Светог архиђакона Стефана - Лепенац, у Лепенцу
Манастир Светих бесребреника Козме и Дамјана - Плеш, у Плешу
Манастир Светог пророка Илије - Руденица, у Руденици
Манастир Светог архиђакона Стефана - Милентија, у Милентији
Манастир Успења Пресвете Богородице - Љубостиња, у Прњавору
Манастир Ваведења Пресвете Богородице - Велуће, у Велућу
Манастир Светог апостола и јаванђелисте Луке - Бошњане, у Бошњану
Манастир Светог Николе Мирликијског - Својново, у Својнову
Манастир Покрова Пресвете Богородице - Лешје, у Лешју

Епархија милешевска
Манастир Милешева, код Пријепоља [13]
Манастир Бања, код Прибоја
Манастир Свете тројице, код Пљеваља
Манастир Давидовица
Манастир Куманица
Манастир Мажићи

Епархија нишка
Манастир Вета, код Црвене Реке
Манастир Висока Ржана, код Пирота
Манастир Ајдановац, код Плане
Манастир Дивљане, код Беле Паланке
Манастир Липовац, код Катуна
Манастир Ђунис
Манастир Свети Роман, код Ђуниса
Манастир Поганово, код Доброшева
Манастир Сићево
Манастир Суково
Манастир Темска
Манастир Јашуња, код Манојловице
Манастир Светог Јована Крститеља, код Горњег Матејевца
Манастир Светих Кирика и Лулите, код Димитровграда
Манастир Планиница, код с. Планиница

Епархија рашко-призренска
Манастир Пећка патријаршија
Манастир Светих архангела, код Призрена
Манастир Ђурђеви ступови, у Расу
Манастир Зочиште, код Ораховца
Манастир Високи Дечани
Манастир Девич, код Србице
Манастир Драганац, код Гњилана
Манастир Дубоки Поток
Манастир Гориоч, код Истока
Манастир Грачаница
Манастир Кабаш, код Призрена
Манастир Кончул
Манастир Соколица, код Звечана
Манастир Бањска
Манастир Сопоћани
Манастир Мушутиште
Манастир Црна река, код Рибарића

Епархија славонска
Манастир Ораховица
Манастир Пакра
Манастир Свете Ане
Манастир Јасеновац

Епархија сремска
Манастир Беочин, код Беочина
Манастир Бешеново, код Башеновског Прњавора
Манастир Велика Ремета, код Крушедола
Манастир Врдник-Раваница, код Бање Врдник
Манастир Гргетег, код Ирига
Манастир Јазак, код Јазака
Манастир Крушедол
Манастир Мала Ремета, код Јазака
Манастир Ново Хопово, код Хопова
Манастир Раковац, код Раковца
Манастир Фенек, код Бољеваца
Манастир Петковица, код Лежимира
Манастир Кувеждин, код Дивоша
Манастир Дивша, код Нештина
Манастир Шишатовац, код Лежимира
Манастир Привина Глава, код Шида
Манастир Обед, код Обедске баре, код Купинова

Епархија тимочка
Манастир Буково са црквом Светог оца Николаја, код Неготина
Манастир Манастирица са црквом Сошествију Светог духа, код Кладова
Манастир Суводол са црквом Рођења Пресвете Богородице, код Селачке
Манастир Вратна са црквом Вазнесења Господњег, код Јабуковца
Манастир Света тројица са црквом Сошествију Светог духа, код Доње Каменице
Манастир Крепичевац, посвећен успењу Пресевете Богородице
Манастир Светог архангела Гаврила, код Јерменчића

Епархија шабачка
Манастир Илиње, код села Очаге, код Клења
Манастир Каона, код Драгиња
Манастир Љубовија, код Љубовије
Манастир Петковица (шабачка епархија), код Мачванског Прњавора
Манастир Радовашница, код Поцерског Добрића
Манастир Соко, код Љубовије
Манастир Троноша, код Лознице
Манастир Читлук, код Љубовије
Манастир Чокешина, код Мачванског Прњавора

Епархија шумадијска
Манастир Благовештење са црквом Свете Благовести - Страгари,
Манастир Вољавча са црквом Светог Архангела Гаврила - Страгари,
Манастир Грнчарица са црквом Светог Оца Николаја - Прњавор,
Манастир Денковац са црквом Успења Пресвете Богородице - Горња Сабанта,
Манастир Дивостин са црквом Свете Благовести,
Манастир Доброводица код Баточине,
Манастир Драча са црквом Светог Оца Николаја - Дивостин,
Манастир Јошаница са црквом Светог Оца Николаја - Сиоковац,
Манастир Каленић са црквом Ваведења Пресвете Богородице - Превешт,
Манастир Кастељан код Сопота,
Манастирак код Рековца,
Манастир Петковица код Страгара,
Манастир Прерадовац,
Манастир Ралетинац код Рековца,
Манастир Пиносава са црквом Светог архангела Гаврила - Кусадак,
Манастир Никоље са црквом Светог Оца Николаја - Доња Шаторња,
Манастир Павловац са црквом Светог Оца Николаја - Пружатовац,
Манастир Поточац са црквом Светог Николе - Својново,
Манастир Прекопеча са црквом Праведног Јова - Дивостин,
Манастир Липар код Горње Сабанте, у близини Крагујевца
Манастир Тресије са црквом Светог Архангела - Сопот,
Манастир Саринац са црквом Вазнесења Господњег - Рековац,
Манастир Сибница са црквом Свете Петке - Сибница,
Манастир Брезовац са црквом Светог Архангела Михаила,
Манастир Светог Ђорђа у Ћелијама код Лазаревца.

Митрополија дабробосанска
Добрун, Добрун, општина Вишеград, Република Српска
Светог Георгија на Равној Романији, општина Соколац, Република Српска
Успења Пресвете Богородице, Чајниче, Република Српска
Кнежина, село Кнежина, општина Соколац, Република Српска
Свете Тројице у Возући

Митрополија загребачко-љубљанска
Манастир Бршљанац
Манастир Лепавина
Манастир Марча
Манастир Свете Петке

Митрополија црногорско-приморска
Манастир Бања код Рисна, женски манастир
Манастир Бешка, стари манастир у обнови
Манастир Војнићи, стари манастир у обнови
Манастир Врањина, мушки манастир
Манастир Горње Брчеле, женски манастир
Манастир Градиште, мушки манастир
Манастир Дајбабе, мушки манастир
Манастир Добрска Ћелија, женски манастир
Манастир Доње Брчеле, мушки манастир
Манастир Дуљево, мушки манастир
Манастир Дуга Морачка женски манастир
Манастир Жањица, стари манастир у обнови
Манастир Ждребаоник, женски манастир
Манастир Ком, мушки манастир
Манастир Михољска Превлака, мушки манастир
Манастир Морача, мушки манастир
Манастир Морачник, мушки манастир
Манастир светог Николе Обод, мушки манастир
Манастир Орахово, стари манастир у обнови
Манастир Острог, мушки манастир
Манастир Острос, стари манастир у обнови
Манастир Подластва, женски манастир
Манастир Подмаине, мушки манастир
Манастир Прасквица, мушки манастир
Манастир Режевићи, мушки манастир
Манастир Савина, мушки манастир
Манастир Светих арханђела, у изградњи
Манастир Светог Јована Крститеља, стари манастир у обнови
Манастир Светог Кирила и Методија, у изградњи
Манастир Светог Николе, стари манастир у обнови
Манастир Светог преображења, стари манастир у обнови
Манастир Светог преображења, у изградњи
Манастир Стањевићи, мушки манастир
Манастир Старчева Горица, мушки манастир
Манастир Ћелија Пиперска, женски манастир
Цетињски манастир, мушки манастир

Епархија будимљанско-никшићка
Манастир Бијела, мушки манастир
Манастир Блишкова, стари манастир у обнови
Манастир Брезојевица, стари манастир у обнови
Манастир Вољавац, стари манастир у обнови
Манастир Добриловина, женски манастир
Манастир Ђурђеви ступови, мушки манастир
Манастир Жупа никшићка, женски манастир
Манастир Заграђе
Манастир Калудра, стари манастир у обнови
Манастир Кичава
Манастир Косијерево, мушки манастир
Манастир Мајсторовинаа, стари манастир у обнови
Манастир Никољац
Манастир Пива, мушки манастир
Манастир Подврх, стари манастир у обнови
Манастир Подмалинско, мушки манастир
Манастир Сомина
Манастир Урошевица, стари манастир у обнови
Манастир Црнча
Манастир Шудикова, стари манастир у обнови

Епархија западноамеричка
Манастир светог Германа Аљаског, Платина, Калифорнија

Св. Владика Николај Велимировић (филм )


Беседа Св.Владике Николаја из 1954. године


Последња поука Св. Владике Николаја


Патријарх Павле - Живот по Јеванђељу

 

Разговор са патријархом Павлом из 1996. годинe


 
img-01Гусле су инструмент који се помиње на нашим просторима још у 10 веку. Претпоставља се да су пренете на тло Европе из Азије. Биле су присутне на двору Стефана Првовенчаног (13. в.) и помињу се током целог средњег века. Гусле су једноставан кордофони инструмент са једном струном (много ређе са две, па разликујемо једноструне и двоструне гусле), и основна им је намена да буду пратња гласу при певању епских песама. Ради се о гудачком инструменту - звук се производи превлачењем гудала преко струне.

Главно подручје распрострањења гусала у великој мери се поклапа са територијама тзв. динарске културне зоне, и обухвата Црну Гору, Херцеговину, Босну и Србију (највише јужну, југозападну, Косово и Метохију и Срем). Гусле је кроз историју својим инструментом сматрао не само православни, већ и муслимански и католички живаљ, а распрострањене су и у Хрватској, нарочито у Далмацији и њеном залеђу (где преовлађује динарско становништво) и Албанији. Македонија такође познаје гусле, а негује и епске песме у нешто другачијим формама.

Већ у Вуково време у Србији је гусларска пракса била у опадању, а у Срему и Бачкој су гуслали готово само слепи просјаци. Најживља гусларска традиција одвијала се у Црној Гори, Босни, Херцеговини и јужним и брдовитим крајевима Србије. По речима Вука Караџића, у овим крајевима,"тешко је наћи човјека да не зна гудјети".

Као време процвата гусларске традиције обично се узима период краја 18. и почетка 19. века. Овом периоду припадају песме које је сакупио Вук Караџић, између осталог и циклус устаничке епике који је управо тада био у настанку. Ове песме теоретичари народне књижевности обично сматрају “највишим дометом” нашег епског усменог израза. По речима филолога Јована Деретића, оне се данас још називају и класичном редакцијом наше народне епике, због високог уметничког квалитета који им се признаје. Захваљујући овим песмама српска јуначка епика често се сматра главном вредношћу наше усмене књижевности и једном од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа после Хомера, последњим великим поглављем њене историје. Али, ово је и доба последњег аутентичног таласа епског усменог певања. Период од друге половине 19. века па надаље често се сматра периодом деградације и постепеног изумирања епске песме.

Насупрот овој генерализованој тези о процвату, пропадању и нестанку епске традиције током два века – од устаничког доба до модерног периода, озбиљније проучавање показује да епска традиција данас постоји у веома развијеном и распрострањеном виду, а негује се чак у оквиру посебних институција. Гусларска пракса је данас, по речима Д. Големовића, постала "масовна, изражавајући се на безброј начина, од одржавања гусларских концерата и такмичења, до публиковања гусларских песама на разним аудио и видео "носачима." Феномен гусала, по његовим речима, прети да својом масовношћу "угрози" чак и новокомпоновану народну музику". Као илустрација данашњег стања, послужиће нам податак да тренутно постоји “близу 60 друштава гуслара, сврстаних у три републичка савеза и обједињених у савез гуслара, популарно назван Савез гуслара српских земаља". Ако притом додамо да у раду ових друштава учествује скоро 4000 чланова, јасно је да се ради о веома виталној и снажној пракси.

Током 20. века је неминовно, услед општег процеса модернизације, дошло до промена и у гусларској традицији – она није преживела у свим својим облицима. Културни елемент динарске географске зоне, са (историјски гледано) најснажнијом епском активношћу (подручја Црне Горе и Херцеговине), изглада да је највише утицао на опстанак гусларства. Истовремено, у другим областима, као што су Војводина и Србија, дошло је скоро до потпуног изумирања оне епске традиције каква је постојала у 19. веку (нпр. слепих гуслара и песама клањалица).

img-02Мада су и раније постојала организована окупљања гуслара, (као што су такмичења у време краљевине Југославије), до праве институционализације долази од 60-их година, када се формирају гусларска друштва. Прво друштво са радом у континуитету основано је 1961. године у Сарајеву, и својим деловањем подстакло је стварање других друштава широм Југославије. Данас се готово сва гусларска активност одвија у оквирима друштава, која обједињују савези гуслара са својим статутом, програмским задацима, циљевима.. .

Иако распрострањена на читавом подручју српских земаља, друштва гуслара данас окупљају становништво претежно пореклом из црногорско-херцеговачке области (Црногорска брда и Стара Херцеговина). Ова црногорско – херцеговачка гусларска “струја”, која се показала најотпорнијом и најживљом, установила је, преко својих припадника, једну нову, више градску него сеоску гусларску праксу какву данас имамо на целом подручју Србије, Црне Горе и Републике Српске. Д. Големовић данашњу праксу због тога назива хибридним сеоско-градским обликом. Начин гуслања који се овде негује (црногорско-херцеговачка област) постао је данас доминантан те обликује извођачки стил нових генерација гуслара. Народ овог подручја је кроз историју био веома везан за гусле и епску песму, он је, по речима Владимира Дворниковића: "вековима сав свој душевни живот изражавао и проживљавао кроз епски десетерац."

Црна Гора се издвајала по својим епским специфичностима још у Вуково време – он у својим збиркама посебно означава песме из Црне Горе. У Црној Гори гуслар никада није било занимање, али мало је било Црногораца који нису били гуслари. Главни ток црногорских песама чине песме о црногорским бојевима 18. и 19. века. Поред сукоба са Турцима, теме песама су и отмице стада, пљачкашки походи, четовања, међуплеменски сукоби. Све песме, па и оне које су дошле са стране, одликује снажан локални колорит – оне су веома сведене, са више историје него поезије, врло реалистичне, са готово документарном тачношћу. У Црној Гори, критеријум за опстанак песме је њена поузданост, јер се оно о чему песма говори узима за посведочену истину. "Црногорци: за сваку своју работу помислите шта ће гусле казати!" – ово су речи кнеза Данила које довољно илуструју претходно речено. Као што је наведено, главне теме су везане за општу и локалну историју, а готово да нема личних повести, песама о женидби, љубави – ове теме су црногорској епици 18. и 19. века углавном стране.

img-03Историјска слика црногорске епске песме у 19. и 20. веку може се довести у везу и са узроцима њене данашње виталности. Овде је она најпре почела да се трансформише, прилагођава новим околностима. Те нове околности су пре свега развој писмености и утицај писане књижевности. Под овим утицајима, прве "песме на народну" стварају владике Петар И и Петар ИИ, уводећи у епску песму израз својствен индивидуалистичком песништву. Међутим, ове песме довољно су блиске изворној народној епици да их народ прихвата као своје, па за њима песме у народном стилу спевавају и многи други. Од средине 19. в., путем штампаних књига и брошура, епске песме се преносе и шире и по Црној Гори и изван ње. Права поплава штампаних песама, оних изворних, али и писаних епских хроника у народном стилу појављује се како у облику збирки, тако и као појединачне песме "јефтини броширани репринти" – како их назива Алберт Лорд. Њихова ниска цена и распрострањеност утичу на то да оне временом постају све доступније народном певачу па је тако њихов утицај на њега све већи. Под утицајем штампаних песама учвршћује се идеја о фиксираном тексту, песме се уче напамет и губи се усмени поступак испевања песме који су познавале старије генерације. Репертоар гуслара временом постаје све разноликији – поред песма из Вукове збирке и других збирки из 19. века, у 20. веку то су махом поетске творевине књижевника и песме самих гуслара. Важна нова карактеристика ових песама је рима – песма се испевава у римованим двостиховима, а овај “модернизам” се толико укорењује, да се стари епски садржаји чак препевавају, преоблаче у рухо риме и савременог језика. У последњим деценијама 20. века, поред десетерца уводи се и све више осмерачких песама, уз гусле се певају тужбалице, свирају кола, па чак и лирика уз гусле наилази на одличан пријем код публике.

Паралелно са овим променама, током 20. века долази до потпуне доминације гуслара са црногорско-херцеговачког подручја. Они долазе у нове средине, у Србију, Босну, (на школовање, рад – врло често војну службу, или као колонисти), и ту доживљавају успех и признање као гуслари. Тако су још у првој половини 20. века (период између два светска рата) најбољи гуслари у Србији (нпр. Петар Перуновић, Јеврем Ушћумлић и др.) били они који су се доселили из Црне Горе.

Од 80-их година надаље, гусле доживљавају праву масовну продукцију, издају се бројне плоче, касете и видео касете, које се продају у тиражима од 100.000 или чак пола милиона примерака. Овај период обележавају гуслари Бошко Вујачић и Бранко Перовић, док их на крају века смењују гуслари млађих генерација, Саво Контић, Ђорђије Копривица, Миломир Миљанић и др. Током деведесетих година, под утицајем актуелних политичких (ратних) и културних збивања долази до нагле еманципације гусларства и на подручју Републике Српске, као и до уједињења гусларских савеза на све три српске територије у Савез гуслара Србије, Црне Горе и Републике Српске, који функцонише као једна целина са корпусом од више хиљада активних гуслара свих генерација.


Извор: http://www.gusle.net/

Пише: Марина Дабић

"Гуслама захваљујемо што су биле школа и библиотека, свенародно памћење... Зато је свети задатак да гусле сачувамо, да се на нама не испуне Његошева предсказања: «Ђе се гусле у кући не чују, ту су мртви и кућа и људи» порука је 32. фестивала Савеза српских гуслара у Краљеву чији домаћин је било Друштво гуслара »Жича»"

Гусле не заборављају ништа што је вредно помена. Неки их називају библијским инструментом, други су склонији да језик гусала назову библијским језиком. Поучени трајним вредностима, а по благослову блаженопочившег преосвећеног епископа господина Стефана, на иницијативу Радована Пековића, почетком априла 2002. године у Краљеву поклоници овог древног инструмента основали су Друштво гуслара «Жича». Гусле су окупиле свештенство и монаштво, представнике српске војске, културне посленике и људе свих профила и занимања. Крајем октобра ове године, Друштво гуслара «Жича» је, у славу осам векова истоименог манастира, било домаћин 32. фестивала Савеза српских гуслара из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

У Краљевини Југославији одржана су четири јавна такмичења, односно, како се то тада називало, утакмице у певању уз гусле. Прва «утакмица» одржана је 1924. године у Алипашином мосту (Сарајево), друга је била у Београду, трећа у Скопљу, а четврта октобра 1933. године, када је на челу жирија био краљ Александар Први Карађорђевић. А онда, до 1971. године, гусала није било у јавном животу. Те године одржан је први фестивал гуслара. Било је прекида, а од 1995. године такмичења гуслара организује Савез гуслара Југославије који је основан октобра 1994. године. За овај фестивал, 32. по реду, краљевски град дочекао је царске гусле.

На научном скупу о гуслама и епској поезији, који је одржан у оквиру фестивала, протојереј-ставрофор Љубинко Костић оценио је да су гусле «буквар самосвести» и да је «српска светосавска душа са финоћом осетила сву лепоту овог дара Божијег»:

- Када се отоманска сила стуштила на свету српску земљу , кад је престала песма и пољима завладао мук и у душама угасла свакодневна радост, у дубини народне душе биле су живе молитва и гусле. Сакупљао се српски народ у општим пригодама, великим празницима и славама око својих богомоља, манастира и цркава ради молитве, ради збора и договора. Потом се у хордама, под крунама столетних храстова, настављало народно саборовање, а гусле су  говориле. Слепи гуслар, очију упртих у небо, као да је одозго добио неки духовнивид, почињао би на свом инструменту да оживљава славна времена, и како вели народна песма, певао је српску славу и српске јунаке, певао је љуте битке и муке свакојаке. Гусле су тако бодриле и подизале клонули дух народни и будиле наду на боља времена, а гуслар је био нека врста божанског порока. Гуслама захваљујемо што су биле школа и библиотека, свенародно памћење... Зато је свети задатак да гусле сачувамо, да се на нама не испуне Његошева предсказања:«Ђе се гусле у кући не чују, ту су мртви и кућа и људи»

Колико су гусле биле значајне за српски народ, кроз историју су најбоље знали његови непријатељи. Приповеда се да су, у време подизања буне на дахије, бошњаке који су притекли дахијама у помоћ, старци бошњаци овако саветовали: «Синови, кад у Србију пођете, понајвећ'ма истребљујте оне који чокот окопавају и који гусле ударају, јер кад се Влах напије вина или ракије, па узме гусле и из њих се раздере спомињући какав је био Марко или Јанко, све ти оно друго око њега, на наше велике јаде, полуди и подивља!»

Гусле су, превасходно, српски музички инструмент. Сигурно су много старе, јер их је, онакве какве су биле и углавном остале до данашњих дана, било могуће направити и пре неколико хиљада година, чак пре него што у наши преци почели да се служе металом. Дрво, кожа (кажу да је од петла најбоља) и коњски реп су и данас, не само главни, него и једини грађевински материјал за гусле. То је врло једноставан инструмент чији звук, затезањем и попуштањем струна, може да се усклади са различитим људским гласовима. Гусле су наша најстарија и најтрајнија предикаоница родољубља, витештва и патријархалног морала. Уз гусле су се, осим казивања о ономе шта је и како је било, упућивале небу – и молитве, и клетве.
        
Извор: http://sloboda.snd-us.com

Вековима су гусле, са колена на колено, са старине на српску младост, приповедале о свему што је, у одређеном историјском времену, чинило бит српске историје. Генијално је српски народ, у временима вековног ропства, када није имао право на своју културу, језик и писмо, створио усмено епско певање, као једини могући начин изражавања и чувања од заборава свега онога што чини нашу историјску нит.

Усмено казивање, све до првих записа текстова, није ни у једном тренутку довело у питање квалитет тих песама. Напротив, из срца и душе овог дивног народа, изнедрише се и осташе за поколења светски бисери епске поезије:
Смрт мајке Југовића, Хасанагиница, Ропство Јанковић Стојана, Смрт Малог Радојице, Стари Вујадин, Мајка Југовића....

Зато данас можемо слободно рећи: "Не носе Срби гусле, него гусле носе и држе Србе."
Јер гусле су од јавора али и од снова, историје, од сећања до вечности.

Свесни снаге савремених облика комуникације овим сајтом желимо да, пре свега, вршимо даљу афирмацију гусала и епске поезије, те истовремено омогућимо свим љубитељима и поштоваоцима гусала и епске поезије да им буду лако доступни сви подаци и садржаји везани за ово нематеријално благо српског народа, очекујући допринос свих нас да сајт буде што квалитетнији на опште добро.

И на крају, мисао желим завршити скромним стиховима, са жељом да испунимо завет наших предака, да сачувамо гусле и епску поезију у свој њиховој лепоти и достојанству, као највећу задужбину поколењима која долазе.

Гусле моје јаворове
танане су твоје струне
окупљале соколове
у бојеве и у буне.

За србина шесто љета
отпор ропству и ланцима
ви сте били зубља света
по брдима и кланцима.

У српскоме дому стару
увијек је украс била
та светиња на дувару
крај иконе и кандила.

Кад душманин све нам узе
у страдању и на муци
утираху многе сузе
твог гудала сјетни звуци.

Епска пјесма што све памти
у душе се српске свила
преко струна твоји златни
вјекове је надвисила.

Крепиле сте хвала богу
ломне токе на прсима
српчад младу босоногу
што се диве јунацима.

Чути вас је била дика
у врлетне српске горе
код монаса и владика
и на златне царске дворе.

Ви сте биле брана вјери
вјенцем славе крунисани
да се слава чојством мјери
нису гусле за погани.

Јунак чојку почаст дава
паметан је србин река
брзо мине част и слава
брука оста довијека.

Са гуслама кроз вјекове
таме ропства и безнађа
гуслар храбри соколове
да слободу вјера рађа.

Српски роде племенити
дође време аветиње
да је мана србин бити
борити се за светиње.

Српску вјеру православну
завјет наших прађедова
ћирилицу нашу славну
са тридесет златних слова.

С поштовањем,

Илија Чабаркапа
председник
Савеза гуслара Србије

1.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звијезде,
Но служи се Света Литургија,
У Небесном Царству Христовоме.

3.
Службу служи Јован Златоусти,
И са њиме три стотин' владика,
Све владике земних мученика,
И три хиљад' часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине,
А рипиде Свети стратилати,
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевсатије,
И остали многи стратилати,
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику,
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Лицем својим небо освијетљава.
С десна му је Света Богомајка,
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измешани Свеци с Анђелима,
Па се не зна ко је од ког љепши.

4.
Кад се Света Литургија сврши,
Светитељи Христу прилазили,
И пред Њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво,
И са Савом Срби Светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хтје Светац да усправи,
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази Света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.

5.
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако збороваше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако плакао нијеси,
Ниси тако плак'о за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' се Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање,
И Сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамњаном мири,
Свјетли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред Анђелима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л' сусједа сусјед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' грију пештере сузама,
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични Светитељу,
Српског рода други Спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе Велики и Силни,
Пред киме се тресу Херувими,
Има л' ишта Теби непознато?
Та Ти видиш срце у човјека,
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од Тебе сакрити,
Тамних људи, тамна безакоња
Због којих Си на Крсту висио;
Али Твоја Љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави Ти о знаном питаш,
Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.
"Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили,
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се Твојим погордише,
Од Тебе се лицем окренуше.
Господа се српска измјетнула,
На три вјере оком намигују,
Ал' ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују,
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих Крсних Слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божји закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит' нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит' сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свјештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит' дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит' за празник ни обичај стари,
Нит' празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе,
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

8.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју Свету Главу;
И мислима небеса потресе,
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава гријешница,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му је лице од ужаса.

9.
Тада Господ устеже облаке,
Да не паде киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

10.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасусише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха,
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

11.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте бољезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

12.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

13.
Тад сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини шта је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својих једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоруж'о,
Повео их на земљу Србију.

14.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешано,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват' ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходати,
Осим туда где га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горе заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.
Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српских тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка' тијесто од јакога квасца.
Тад Анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и Светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

16.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова Истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи Литургија,
У небеском Царству Христовоме,
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин' владика,
И три хиљад' српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме,
Што на коцу за Христа пострада,
На бијару усред Биограда.
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Док се земља грми ка' олуја,
То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.

ГУСЛЕ

Зеља ми је запјевати
Са гуслама преко крила
Ој Србијо отадзбино
Црна Горо мајко мила.

Са Авале вила клице
До Ловцена глас се цује
Црној Гори и Србији
Историја поруцује

Ево осам вијекова
Православље српско траје
Гласна звона хиландарска
Напајају нарастаје.

Владика је Раде први
Са Острога и Тврдоса
Упутио остар прекор
Суцим цете пред Милоса

Упамет се брацо мила
Ми смо народ Светог Саве
Зар да дамо неком тамо
У окове да нас ставе

Данас нам је слога преца
Висе него икад прије
Од љубави медју нама
Ста је љепсе и милије

Ко се свадја не угадја
Зар то до сад нисте знали
Медју собом не зборите
А ми смо вас изабрали

Нека вам је на памети
Црно вино и Трпеза
И здравица изрецена
На вецери Српског Кнеза .....

Због пакости и похлепе
Вук Милоса оклевета
Грку ријец Лазар реце
И оцрни свога зета

Косово је судилисте
Како Његос реце прије
На Косову због неправде
Босков барјак јос се вије

Ни Старина Новак не би
Романијом гором пјево
Да Јерина зла не бјесе
Кад градјасе Смедерево

Гусле моје јаворове
Запјевајте гласно одје
Вујица је лако бити
Ама није Карадјордје

Ценгицеву главу носе
Мирко Сујо и Новица
Сто је звекно о ледину
Заслузна су сва тројица

Црногорац радо пјева
Свидја ми се капа ова
Сто је златом извезена
Са цетири крива слова

Само слога Србе снази
Свети Сава Србе свети
Само Србин Србе сјеце
На крсту смо разапети

Са цојством се други брани
А јунаство зна се ста је
Ријец Марка Миљанова
Задузује нарастаје

 Српски манастири

 

Манастири Србије - Сербских монастырей

 

Манастир Сопоћани - појање сопоћанских монаха

 

Високи Дечани Појање дечанских монаха

 

Молитва Светом Василију Острошком

 

Манастир Острог ( документарни филм )

 

Манастир Соколица

 

Монаси манастира Високи Дечани - Косово

 

Манастир Сопоћани

 

Манастир Морача

 

Манастир Раваница

 

Манастир Горњак

 

Пчињски Мироточац

 

ЦАРЕВ ЗАВЕТ Свети Кнез Лазар

 

Пећка Партријаршија

 

Црква СВ. Ахилија

 

Ђурђеви ступови Петрова црква

 

Овчарко-кабларска клисура - Српска Света Гора

 

Календар дешавања

Савез српских гуслара

Савез гуслара Душаново царство

Савез гуслара Републике Српске

Удружење гуслара Војводине

Савез гуслара Србије

Лист Гусле

Манифестације

Епска читанка - гусларске песме

О гуслама

Е-мејл листа

Епска читанка