• Припадамо народу чију су баштину омеђила два начела: духовно и јуначко. Једно се начело, наизглед, разилази са другим. О духовности смо ћутали, јер тако доликује; о јунаштву смо говорили,можда превише, јер смо се том причом бранили од истребљења.“
    Матија Бећковић
  • «Српска епска поезија је најдубља јама српскога памћења у коју смо се сасули без узмака, потврђујући себе пред Богом као људе.»
    Жељко Чуровић
  • „Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.”
    Војисав Ђурић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • "...Кад је Ђорђе Србијом завлад’о и Србију крстом прекрстио и својијем крилом заклонио, од Видина па до воде Дрине, од Косова те до Биограда, ‘вако Ђорђе Дрини говорио: “Дрино водо, племенита међо, измеђ’ Босне и измеђ’ Србије” Наскоро ће и то време доћи, када ћу ја и тебека прећи и честиту Босну полазити!”
    Карађорђе Петровић
  • “Манастири и криво гудало, то је српску вјеру сачувало.“
    Радован Бећировић Требјешки
  • "Чојство и јунаштво“ је особена вриједност српског народа. Српски народ је најдаље догледао и најдубље домислио кроз народни еп."
    Вук Стефановић Караџић
  • “Прва особина примитивног човека је да се боји свега што не разуме, а на првом месту се боји памети.”
    Јован Дучић
  • “Ја сам се у писању књига највише о томе старао да би народ српски уз њих себе познао, и да би код другијех народа познат постао.”
    Вук Стефановић Караџић
  • “Позвени смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке”.
    Патријарх српски Павле
  • “Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре.”
    Иво Андрић
  • „Од поезије у којој нема ништа сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: дантеа и српску народну поезију“
    Никола Томазео
  • “Наше Свето писмо је Горски вијенац. Дело које не стари и чије речи не труле. Знати га напамет и знати свако слово, Једини је начин да не изгубимо себе.”
    Матија Бећковић
  • Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи.“ “Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова! Јунаштво је цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења. Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
    Петар II Петровић Његош
  • “Од свих словенских народа ови су Срби својим благим и за песму необичном згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да им је Бог богатим даром народне поезије, хтео надокнадити недостатак књиге.”
    Јакоб Грим
  • “Кад би ми све сербске народне пјесме скупили и без избора печатали, ја Вас увјеравам да би била књига готово колико цјела Библија.“
    Вук Стефановић Караџић

Божидар Божо Глоговац

Емисија "Портрет" - 1. део

Емисија "Портрет" - 2. део

Емисија "Портрет" - 3. део

Збирка песама "Рађајте"

Збирка песама "Смиље"

2005.године - Збирка песама "Прићешће"

2005.године - Збирка песама "У камену"

2008.године - Збирка песама "Пасош за небо" 

14. марта 2009. године -  Одржано једанаесто Дучићево поетско вече

Божидар М. Глоговац у Торонту


Српско доброчинство "Јован Дучић" из Торонта, 14. марта, одржало је једанаесте по реду Дучићеве вечери поезије. У препуној сали српског центра у Мисисаги окупили су се љубитељи поезије, чланови и поштоваоци "Доброчинства" и сви они који су жељели да проведу пријатно и угодно вече у друштву пријатеља, уз стихове и музику.

Ове године српско доброчинство "Јован Дучић" обележило је 18-годишњицу свог успешног постојања. Кроз све то време друштво је било окренуто очувању српског језика и културе, ћириличног писма и богате књижевне традиције српског народа.

Истовремено, чланови друштва били су велики хуманисти, па су тако протеклих година добровољним прилозима учествовали у низу акција организованих с циљем да се помогне угроженим, болесним и сиромашним у нашој отаxбини.
Током 18 година постојања прикупљено је и у разне хуманитарне сврхе подељено и послано преко 300.000 долара. Чланови овог познатог друштва, Херцеговци, ни у далекој Канади нису заборавили своја прадедовска огњишта.

Овогодишње поетско вече било је посвећено познатом српском песнику из Херцеговине гсп. Божидару М. Глоговцу, песнику херцеговачког крша. Посетиоци и љубитељи поезије и српске књижевности били су те вечери импресионирани и задивљени његовим патриотским и родољубљивим стваралаштвом, и личношћу у којој доминира скромност и отменост. Разговарало се о песниковом књижевном стваралаштву, а у програму су учествовали, песници, рецитатори и музичари: Радован Гајић-Гаја, Ана Смиљанић, Рада Мићић, Никол Марковић, Ђорђије Живковић, Борис Павловић, Мирко Радовић и Љубиша Влатковић.

О песниковом књижевном стваралаштву надахнуто је говорио књижевник Радован Гајић, истакавши да његова поезија префињена поетика, која је одана љубављу и родољубљу, патриотизму и православљу. Све је то за њега стварност и мит. То су његове православне истине спојене љубављу и родољубљем.

С гостом песником је разговарао Слободан Рундо, водитељ и уредник поетске вечери.

У оквиру програма представљен је и најновији број књижевног часописа "Људи говоре", који је припремио и уредио др Радомир Батуран.
Песник Божидар М. Глоговац је носио песму у себи читав живот и она је назадржљиво из њега потекла. Поезија је у њему сазревала крај родног огњишта, док су струне гусала извијале пратњу мушком гласу које је је певало историју.
Од раног детињства песник ће осетити топлину родитељског благослова и понети свет као аманет очински. Тако ће он сачувати чари, бритког и раскошног српског језика који се прелама кроз његово певање.

То је поезија бола , поноса и пркоса, мириса завичаја и огњишта.

ОКамен му је персонификација живота , духовног стања и филозофског погледа. Камен му је на души усамљена литица манастира Острог. Он се диви камену као Божијој промисији.
Главна преокупација у песмама које Глоговац ствара је љубав као навеће достигнуће човечанства. Дивне стихове о љубави је исписао. У току књижевне вечери са узбуђењем смо саслушали његову беседу о љубави.
На стратиштима свог народа прави величанствене споменике од пркоса и непребола. Српску историју пева од Косова до наших трагичних дана. Песма му је ход кроз историју. Wегов стих је сажет, експресиван и метафоричан, тај стих је епоха, алузија, алегорија, афоризам.

У његовој етичкој формули част је изнад живота, смрт је изнад посртања. Он је песник који је опседнут својом отаxбином и бриљнтном хеленском филозофијом . Он говори о смислу и бесмислу, о срећи и несрећи, радости и тузи, вери и посустајању.

Божидар М. Глоговац је расни песник, а то значи да је песник изникао из народа. Његова поезија, његове режи чине да човека, да људе учини мудрима и да тако им да снагу, да се и даље надају смислу.
Његових 7 збирки песама, које је до сада објавио, његови дивни патриотски стихови своју поетску снагу ослањају на лепоту изворне песникове мудрости, снажно изречене, вечито живим богатством, речника народног језика, српског изворног херцеговачког језика.

Он је распричани песник. Његова поетика је тужна и тешка, какав је и сам наш живот. Његов поетски израз недвосмислено је и неискварено лирски.

Како нам сам песник рече ове вечери, четири стуба на којима стоји његова целокупна духовна наградња јесу гусле, Wегошева епика, Дучићева лирика и Кантова етика.
Он је као песник присвојио Забљачку трагедију као свој песнички усуд, да јој он попут Старца Милије, Лазе Костића и Ђуре Јакшића дода своје бреме брига које притискују његов народ.
Сам наступ песника био је веома узбудљив за све. Били смо одушевњени његовим казивањима и говорењем поезије.Осећали смо се, као да смо се вратили у отаxбину.

После његових речи осећали смо се прочишћено и продуховљено, осетли бољим и племенитијим ове ноћи, јер је његова поезија разумљива, као и свака права поезија. Он је човек који живи поезију, јер је цели свој живот посветио њој и српском језику, пишући једноставно, патриотски и милосрдно испуњен љубављу према српском народу, његовој историји и традицији, борби за истину и правду кроз векове.
Он жели васкрснуће српског народа и да се сазна истина о његовој трагедији. Он жели препород. У његовој поезији трепери једна нада, једно увјерење да је човек жив, да у њему бије људско срце и да за живот увек има наде док постоји љубав према ближњима и отаџбини.

Песник Божидар М. Глоговац рођен је 1939., а његов завичај је село Моско код Требиња у Херцеговини. По образовању је филозоф, а по вокацији песник. Живи у Београду, стални је учесник књижевних сусрета и гусларских посела у отаxбини, а најдраже су му Дучићеве вечери поезије у Требињу.

Слободан Рундо


Беседа у Америци 2009. године


Епска читанка

epska citanka